О књизи: година / „Добро је, Господе, да свако има свој језик, свој тихи, успављујући говор. И камен га има, и дрво, и ону травку тамо што се неустрашиво њише над литицом, изнад белих увојака таласа. Чак и прашина, која се као златни облак диже на игралишту, крај камених стубова капије, говори једва чујно врелим, бодљикавим уснама. Само треба да слушате и разумете. Ако своје осетљиво уво положите на камен крај купатила - тако дебео камен, црн са сивим жилама ... - и погладите га дуж стогодишњих бора, оно ће одмах забрујати, искашљавајући прашину из дубоких пукотина - они ремете сан, ево публике, богами!..»